Александар Шапић: ''Београд је град по мојој мери''

Београд, 3. фебруар 2012.

Зашто сте након врло успешне спортске каријере одлучили да се бавите политиком и зашто сте се одлучили баш за Демократску странку?
За Демократску странку сам се определио још 2004. године, док сам активно играо ватерполо, када је Борис Тадић постао председник странке. Због личног познанства са њим и вере у његову визију друштва али и саме странке, одлучио сам да се учланим.

Што се тиче мог активнијег укључивања у рад странке након спортске каријере — оно је уследило као последица мог размишљања да сви успешни људи, који себе сматрају успешнима и који су успешни у било којој области, на ком год нивоу, и треба да се укључе у политику.

У Србији влада мишљење да је политика нешто прљаво, покварено и тајно. Баш зато људи који себе сматрају успешнима и поштенима, треба да се активно баве политиком како би такве предрасуде демантовали.

Истина је да у политици дуго могу да егзистирају људи који нису способни, али су сналажљиви. То су они који ни у једној другој професији не би могли да постигну успех, али им политика пружа могућност да се "провлаче".

Када сам престао професионално да се бавим спортом, један део мог живота је завршен и желео сам да део свог животног искуства и знања које сам стекао посветим бављењу политиком. Двадесетак година сам живео једним веома активним животом, пропутовао готово читав свет, живео у најразличитијим градовима, научио три светска језика, учествовао у успесима наше земље који су често надилазили само спорт и мислим да могу сва та искуства да преточим у другу врсту активизма, јер сматрам да се до успеха долази истим принципом, само су инструменти различити. Зато стално понављам и позивам људе који мисле да су успешни у јавном послу, спорту или у бизнису да се укључе у политику. Није битно у коју странку, то зависи од личних афинитета, али успешан столар, лекар, водоинсталатер или професор има веће шансе да буде успешан политичар. На тај начин ће и политичка сцена и само друштво бити боље и ефектније.

Постоје различите сфере политике и сваки успешан човек може да нађе ону сферу у којој мисли да ће најбоље да допринесе. Мене занима управо овај ниво политике којим се тренутно бавим — то је оперативна, реална политика, којом заиста видљиво утичемо на неке ствари. Код нас се сви сматрају компетентнима да коментаришу високу политику, да решавају питања "Нато или не Нато".

Потребно је да упростимо ствари и да се бавимо онима на које имамо утицај. Политика подразумева и активности на нивоу месне заједнице и кућног савета и управо је то политика која нешто кључно мења у животу људи.

У политици, као и у спорту, има доста борбе, адреналина и неизвесности. Постоји ли у политици "фер плеј" и помажу ли Вам нека искуства из спортске каријере у бављењу политиком?
Помажу ми пуно! Не можете да будете изнад просека, да не кажем најбољи у нечему чиме се бавите, било да је то спорт или политика или нешто сасвим треће, уколико нисте добро организовани. Ако желите данас да отворите киоск у ком ћете да продајете виршле, морате се добро организовати — морате да испитате тржиште, утврдите локацију, пронађете доброг радника, упослите добављача, фомирате цену и много других ствари. Ако се не организујете добро, нећете ни тај посао добро радити. Тако је и у спорту. Да бисте били успешни, морате од малих ногу да радите, пролазите кроз разне фазе и прихватате систем и правила које ту важе. Затим себе у читавом том систему позиционирате и тачно знате које су ваше обавезе.

У спорту као и у политици не постоји јуче, постоје само данас и сутра. Уколико сте јуче постигли успех, а данас нисте, на вас се више не рачуна, јер морате стално да се доказујете, а од прошлости се не живи.

У неким спортовима смо успели да постигнемо светски ниво зато што смо се држали једне доктрине. Исто је кад се бавите друштвеном сфером — ако свако искрено каже шта је то што може, а шта је то што не може да уради, онда знамо на кога где можемо да рачунамо и то је "фер плеј". Ако ми диктирамо правила, онда морамо да будемо први који ће се придржавати тих правила, а не да очекујемо да пре нас сви остали то да раде.

Да закључим, пуно је ствари које из спорта могу да се примене на политику, а најважније су добра организованост, доследност и тежња за конкретним резултатом. Будућност српске политике треба управо да буду ти конкретни резултати, а не бављење неким апстрактним стварима и лепим причама које испуњавају душу, али конкретно ништа не значе.

Да ли Вам је то што сте били јавна личност помогло да напредујете у политици? Како се носите са критикама на рачун Вашег политичког ангажмана?
Када сам између 2004. и 2006. године био на врхунцу своје спортске каријере, могу сигурно да кажем да ме је деведесет процената становништва волело и ценило због тога што радим. Међутим, када сам се јавно декларисао као симпатизер и члан Демократске странке, изгубио сам симпатије одређеног броја људи, до тога да су ме неки и замрзели. Још тада сам се, иако нисам био активан у политичком ангажману, навикао на реакције људи. Спортисти углавном избегавају да се политички определе баш из тог разлога, да не би изгубили подршку народа, иако имају свој политички став. Нисам имао проблем да свој став јавно искажем, иако сам знао да то има цену.

Са критикама на рачун мог политичког ангажмана се носим тако што се на њих не обазирем. Мислим да све што радим и што сам радио, радим поштено и часно.

То што сам и пре политике био јавна личност ми је помогло само утолико да сам људима препознатљив од раније, али сам у последње две године уложио много времена и напора да се представим што већем броју чланова странке и да ме упознају и из визуре политичара, а не само да ме знају на основу тога што сам некад био или на основу изјава које дајем за медије. Никада нисам покушавао да злоупотребим чињеницу да сам познат људима од раније, већ сам се, напротив, трудио да себе представим као особу која има знање и идеје и спремна је да уради нешто, а не само као неког због чијих се напора наша химна слушала на различитим спортским турнирима. То што сам био успешан спортиста, само је предуслов да будем успешан и као политичар, али није готова ствар и зато је важно да у разговору са грађанима покажем себе и у овом светлу.

Које су Ваше обавезе и дужности на функцији помоћника градоначелника Београда?
У Београду постоје велики пројекти на којима се ради. То су мост на Ади, реконструкција булевара, обданишта и школа и то су пројекти за које сви знају. Постоји на стотине мањих пројеката у виду сређивања паркова, асфалтирања уличица и многих других за које се стално трудим да истакнем да нису ништа мање важни од ових великих. Конкретно, мој посао је да посредујем у комуникацији између општинских управа и градске управе при реализовању заједничких послова, као и реализација тих мањих пројеката које сам поменуо, а који су често у сенци ових већих, али ништа мање не утичу на живот грађана.

Шта недостаје Београду да би био град по Вашој мери?
Београд је град по мојој мери већ данас. У Београду сам рођен, ту сам провео највећи део свог живота и иако сам имао прилику да живим у другим светским градовима, схватио сам да је Београд једини град у коме желим да живим и радим. Како год буде текао развој Београда и ко год буде био на власти, Београд ће бити град по мојој мери.

Што се тиче будућности, волео бих да Београд настави да се развија овако како се сада развија. Налазимо се у тешкој економској ситуацији, а године развоја и просперитета које су искористиле неке друге државе и други градови смо пропустили, па сад морамо то да надокнадимо и да, док други гледају како да се изборе са највећом економском кризом, радимо кључне ствари — градимо мостове, асфалтирамо и сређујемо улице и радимо ствари које су се у нормалним земљама радиле пре двадесет-тридесет година. Очекујем да окончавањем инфрастуктурних пројеката Београд добије своје право лице, мада морам да кажем да гужве у саобраћају које се дешавају у Београду нису ни приближне онима које се дешавају, рецимо, у Москви. То, наравно, није изговор, радићемо најбоље што можемо, а то што урадимо, морамо сви заједно да чувамо и негујемо.

Београд је град отвореног духа и после ратова и свих недаћа које су нас задесиле у последњим годинама и даље представља центар региона у коме се сви осећају као код своје куће.

На које пројекте и одлуке градске власти сте најпоноснији?
Као што сам рекао, мислим да не постоје више или мање важни пројекти. Мислим да то што ће Београђани добити нови мост после више од четрдесет година, није ништа важније од пројеката вантелесне оплодње. Свака ствар која је урађена, било за бебе и најмлађе, било за најстарије или социјално угрожене, је подједнако важна и било би неправедно издвајати једне од других, јер су све оне утицале на квалитет живљења наших суграђана. Почетак пројекта изградње метроа, мост преко Аде, мост који ће спајати Земун и Борчу и изградња обилазница су највидљивији пројекти, али и те како су важни и они мањи пројекти који мењају живот обичном грађанину, као што су асфалтирање улица, уређење паркова, отварање школа и вртића.

Највећи квалитет једне градске власти је у томе да зна да ослушкује потребе грађана и ради на њиховом решавању, али и да мотивише грађане да сами предлажу и буду идејни творци пројеката које ћемо да реализујемо.

Ако бих морао да одвојим нешто на шта сам најпоноснији, нека то буде комуникација коју остварујемо са грађанима и коју све више унапређујемо, како бисмо заједничким снагама учинили нешто корисно и добро за све нас. На тај начин настојимо да дођемо до тога да не постоји ниједан човек који има добру иницијативу и конструктивно решење неког проблема, а да не може да дође до нас.

Како намеравате да искористите мандат председника београдских демократа? Који су Вам планови?
Намеравам да Демократска странка на нивоу Београда настави да функционише као и до сада, али и боље. Очекујем да ћемо након избора опет бити у прилици да формирамо градску власт, али и што више општинских. Настојаћемо да што више побољшавамо квалитет живљења, јер ингеренције за подизање квалитета живота немамо, с обзиром да се не бавимо макроекономском политиком, већ политиком на локалу.

Планирамо да Демократска странка буде та која ће уводити нова правила и нове стандарде, које ће сви прихватити, а то се превасходно односи на то да мање причамо, а посвећено радимо.

Нико од нас не зна све, али ако предводимо неки тим људи, онда морамо знати ко је за шта способан и ко ће у неком послу дати најбоље резултате. Таквим оркестром је лако дириговати, као што је лако бити тренер врхунске спортске екипе, јер је најзначајнији посао избалансирати и поделити обавезе и задужења. Зато у оквиру Демократске странке имамо бројне ресоре којима се баве стручни људи и ја се трудим да отворим могућности, путеве и канале да прави људи дођу до за њих одговарајућих позиција, на којима ће постизати најбоље резултате. Зато је мој приоритет, као председника београдских демократа, да максимално пружам шансе онима који имају иза себе резултат и знање, а вољни су да се баве облашћу у којој су стручни.

Шта радите у слободно време? Имате ли поред спорта и политике још неку страст или хоби?
Спорт ми је некад био професија, данас ми је хоби и пратим спорт колико ми то остале обавезе дозвољавају, а и рекреативно се њиме бавим јер ми је то као бившем професионалцу неопходно због здравља.

Неки други хоби немам. Волим да разговарам са људима на најразличитије теме и у томе заиста уживам. Сфере интересовања су ми заиста широке, али издвојио бих историју као област која ми је посебно интересантна.

Имате ли животни мото?
Тешко је у једној реченици исказати животни мото. Могу да разумем да људи у различитим фазама живота имају реченицу која им је у том тренутку важна и помогла им је да преброде неке изазове.

Недавно сам прочитао реченицу Иве Андрића коју сам на Скупштини Демократске омладине Београда цитирао, јер ми се чини као добра и има поенту — Не постоје погрешне одлуке, погрешићете само онда када одлуку не донесете. Људи се највише кају када неку одлуку не донесу и зато мислим да је ова реченица потпуно тачна, јер за доношење одлука треба бити храбар, као и за суочавање са њиховим последицама.

(Извор: Информативна служба ДС; разговор водила: Невенка Гроздановић)