Историја ГрО
Дуги низ година Београд је био једино озбиљно упориште опозиције у Србији. Сви велики протести и демонстрације почињали су и завршавали се у Београду. Градски одбор ДС био је увек у центру догађаја - као "командно место", креативни центар или локација за славље након победе.
Оснивачка скупштина обновљене Демократске странке одржана је 3. фебруара 1990. у Дому омладине Београда. Седиште ДС било је најпре у улици Филипа Филиповића, потом у Нушићевој, а затим на Теразијама (у данашњим просторијама Градског одбора), све до преласка у Крунску улицу. На демонстрацијама неколико опозиционих странака, одржаним 13. јуна 1990. полиција је пред зградом Телевизије Београд напала чланове Демократске странке. На републичким изборима одржаним 9. децембра 1990. ДС је добила 7 посланичких мандата управо у Београду, јер је контрола избора у унутрашњости била скоро немогућа.
На Тргу Републике је 9. марта 1991. одржан први велики опозициони митинг у Србији против режима Слободана Милошевића. Према извештају ТВ Београд било је неколико хиљада људи "хулигана", а по независним медијима преко 50.000 демонстраната. Са терасе Народног позоришта окупљеним грађанима су се обратили лидери опозиције, а милиција на коњима покушала је да растера демонстранте. Касније је интервенисала воденим топовима, тукла демонстранте, а било је и мртвих: Бранислав Милиновић (демонстрант) и Недељко Косовић (полицајац). Забрањен је рад Радија Б92 и НТВ Студио Б. Слободан Милошевић у изјави на ТВ Београд демонстранте назвао "снагама хаоса и безумља". Током ноћи на улицама Београда су се појавили тенкови испред свих државних институција. Као одговор на тенкове у центру Београда, из Студентског града су у ноћи између 10. и 11. марта кренули су студенти. На Бранковом мосту их је сачекала полиција, бацила сузавац и неколико њих претукла. Зоран Ђинђић је преговарао са полицијом која је групу од 5.000 студената пустила да се придружи демонстрантима код Теразијске чесме. Демонстранти су имали 8 захтева, а између осталог оставку Душана Митевића, директора РТБ и четворо уредника ТВ Београд, оставку министра полиције Радмила Богдановића и омогућавање рада Радија Б92 и НТВ Студио Б. Режимски медији су говорили о групици студената, а према извештају НТВ Студио Б било око 20.000 људи.
На првим вишестраначким локалним изборима одржаним крајем 1992. на Врачару побеђује опозиција и тада је Врачар био једина демократска опозициона општина у Србији.
Истовремено са савезним изборима, 3. новембра 1996. одржан је први круг локалних избора. Кандидати Коалиције "Заједно" остварили су предност, а у другом кругу, који је одржан 17. новембра 1996. године, побеђују на изборима за Скупштину града Београда и у већини београдских општина. Био је то први велики пораз Слободана Милошевића у Србији. Опозиција је преузела власт у градовима и општинама широм Србије у којима живи преко 67 одсто бирачког тела. Међутим, Милошевић и његова супруга наређују судовима и изборним комисијама да пониште изборне резултате и прогласе победу СПС и ЈУЛ. Грађани Србије не прихватају изборну крађу и почињу протестни митинзи у Београду и највећим градовима Србије. Након два дана на протесту, на коме се окупило око 100.000 Београђана, организована је прва протестна шетња улицама Београда. Овај пример следили су и други градови у Србији. Тако су почели мирни протести грађана у којима је учествовало дневно и по неколико стотина хиљада људи, протести који су задивили свет, скренули пажњу на заборављену Србију. Студенти и професори Београдског универзитета су се 22. новембра 1996. придружили протесту против крађе гласова, под називом "Студентски протест 96". Први општински суд у Београду је 24. новембра поништио изборе за одборнике градске скупштине на 210 бирачких места у 12 општина, а Градска изборна комисија поништила избор 33 одборника Коалиције "Заједно". Пиштаљке и шетње биле су карактеристика протеста, али и кордони милиције - доведене из унутрашњости. Када су 19. јануара 1997. заустављени у Коларчевој улици, студенти су пред полицијским кордоном стајали током седам дана и осам ноћи. На Светог Саву кордон је уклоњен, а ка Храму Светог Саве пошла једна од највећих литија у историји Београда, предвођена Његовом светошћу патријархом Павлом. На Тргу Републике је 31. децембра одржан величанствен дочек Нове године, каквог Београд не памти. У ноћи између 2. и 3. фебруара 1997. на Бранковом мосту дошло до масовног полицијског пребијања грађана који су хтели да са Новог Београда дођу у центар градa. Грађански и студентски протести у Србији трајали су 88 дана, а победа опозиције на локалном нивоу је призната тако што је Слободан Милошевић донео "lex specialis" фебруара 1997. Др Зоран Ђинђић изабран је за првог некомунистичког градоначелника Београда на седници Скупштине града Београда која је одржана 21. фебруара 1997. Власт Колиције "Заједно" није дуго трајала. ДС и ГСС су се успротивили начину на који је СПО организовао власт у Београду, пошто је ту власт карактерисао непотизам, криминал и нестручност. На изборима 1997. које је ДС бојкотовала, Вук Драшковић је за свој неуспех оптужио Демократску странку и ступио је у коалицију са СПС смењујући Зорана Ђинђића са места председника Скупштине Београда.
Од 21. септембра 1999. Савез за промене и Савез демократских партија започели су у петнаестак градова свакодневне протесте против режима Слободана Милошевића. У Београду су, као и у време протеста 1996/97. организоване протестне шетње. Са Трга Републике је 29. септембра кренуло према Дедињу, према разним проценама, између 30 и 80 хиљада грађана. На углу Немањине улице демонстранте је сачекао четвороструки кордон полиције иза којег су се налазили водени топови и оклопна возила. Након разговора са припадницима МУП-а, лидери СЗП позвали су грађане да седну на асфалт. Полицајци су почели да туку демонстранте и потискују их низ Немањину улицу. Грађани су почели су да беже назад ка раскрсници "Лондон" и према Железничкој станици. Биланс полицијске интервенције био је шездесетак повређених демонстраната и пет полицајаца. И сутрадан, 30. септембра, полиција је интервенисала против мирних демонстрација. На Бранковом мосту, с новобеоградске стране кордон полиције сачекао је више од 40 хиљада демонстраната у шетњи према Палати федерације, и брутално интервенисао, пре него што су присталице СЗП успеле да се повуку. Батине су добили и лидери СЗП, разбијена је камера Студија Б, а двадесетак људи је повређено. Полиција је поново тукла људе који су остали да леже на земљи, а након интервенције на мосту упали су у околне кафане и претукли госте који су тамо седели.
На изборима који су одржани у септембру 2000. на једној страни нашла се Демократска опозиција Србије, а на другој страни СПС и ЈУЛ, као и странке које су дуже или краће са режимом сарађивале – СРС и СПО. ДОС је однео убедљиву победу освојивши апсолутну већину на изборима за председника, Савезну скупштину, покрајинску скупштину Војводине, и преко стотину градских и општинских скупштина. Слободан Милошевић није могао мирно да призна пораз, већ је покушао да покраде гласове и организује други изборни круг. ДОС је организовао генералну обуставу рада и велики митинг 5. октобра 2000. испред Савезне скупштине у Београду. На митинг је дошло преко пола милиона људи из свих крајева Србије. Бивша власт је покушала да заустави колоне људи који су долазили на митинг, али није успела. Полиција, свесна ко је победио на изборима, није показала вољу да изврши наређења диктатора који је одлазио. После краћег сукоба, грађани су заузели зграду Савезне скупштине, а у пожару је изгорела зграда Радио-телевизије Србије. У току вечери одржана је и конститутивна седница новог састава Скупштине града Београда. Стотине хиљада људи је током целе ноћи било у центру Београда, славећи победу, али и стрепећи од могуће интервенције Војске и других безбедносних формација бившег режима. Испред Скупштине града јутро је дочекао велики број људи. Било је то прво јутро без диктатора на власти.
Председници Градског одбора Демократске странке Београд:
Александар Шапић од 2011.
Драган Ђилас од 2006 - 2011.
Зоран Алимпић 2004 - 2006.
Ненад Богдановић 2001 - 2004.
Драган Копчалић 1996 - 2000.
Радоје Прица 1994 - 1996.
Радомир Шапер 1992 - 1994.
Милан Мушкатировић 1991 - 1992.
Слободан Вучковић 1990 - 1991.